Majkl Šuman: Čeka li svet nova kriza hrane

Današnja bojazan povodom pšenice tek je jedan od poslednjih signala o tome šta može postati jedan od najozbiljnijih izazova sa kojima će se suočavati globalna ekonomija u naredne dve decenije

Strah se ponovo širi u sferi prehrambenih proizvoda, otkad je od početka juna cena pšenice otišla za 50 odsto nagore i, prema podacima bankarske grupe HSBC, to je najveći skok za poslednjih 30 godina.

Suša u Rusiji, Ukrajini i Kazahstanu, na koje otpada 26 odsto svetskog izvoza pšenice, izaziva bojazan u vezi sa mogućim prekidima u isporukama kao i prekomernim rastom cena. Ruska vlada učinila je situaciju još složenijom uvodeći od sredine avgusta zabranu izvoza pšenice. Neočekivano povećanje cena u nama budi poznata osećanja, koja svedoče o mogućem povratku na preterano visoke cene poljoprivrednih proizvoda i pobunu gladnih, čega je bilo 2007-2008. godine. Pritom neće stradati samo siromašni, to će se ticati i oporavka posle velike recesije.

Stvar je u tome što se prehrambena kriza u suštini nije ni završila. Iako su cene prehrambenih roba smanjene u poređenju sa maksimnalnim pokazateljima od pre dve godine, one se i dalje nalaze na mnoog višem nivou nego što je to bilo pre velikog skoka cena čak i posle one štete koju je velika recesija pričinila ekonomskom rastu, prihodima i trgovini.

Početak obnove

Današnja bojazan povodom pšenice tek je jedan od poslednjih signala o tome šta može postati jedan od najozbiljnijih izazova sa kojima će se suočavati globalna ekonomija u naredne dve decenije. Radi se o borbi za da se nahrani svet. Mi patimo od posledica tri decenije dugog prenebregavajućeg odnosa prema poljoprivredi, tokom kojih se taj sektor nalazio na suvoj hrani u pogledu resursa i tehnologija, neophodnih da ne zaostaje iza rastuće svetske tražnje. Iako postoji globalni konsenzus o neophodnosti realizacije druge „zelene revolucije“, mi se u suštini nalazimo tek na samom početku dugotrajnog i skupog procesa obnove svetskih farmerskih gazdinstava. To znači da ćemo najverovatnije tokom naredne decenije biti svedoci opšteg rasta cena namirnica, a takođe nastavljanja opasnog rizika od skokova cena, sličnih onim koji se sada dešavaju sa pšenicom.

Ali najpre o glavnom. Da li vrtoglavi rast cene pšenice znači da nas očekuje prehrambena kriza, kakvu smo imali 2007-2008. godine? Analitičari sirovinskih roba za sada tvrde da se to najverovatnije neće dogoditi. Rezerve pšenice su prilično velike (naročito ako se uporede sa periodom 2007-2008. godine), a prinosi ove godine u velikiom zemljama proizvođačima, poput SAD, neće biti loši. Zato situacija sa isporukama, za razliku od navedenih godina, nije tako loša, a to opet znači da će cena pšenice biti realnija.

Međutim, prehrambene namirnice razlikuju se od drugih roba na svetskim tržištima. Oko njih se razvija mnogo više emocija. Ni jedna zemlja ne želi da ostane bez prehrambenih roba niti da gleda kako se zbog previsokih cena ljudi pretvaraju u sirotinju i gladne. To može dovesti do nereda i do smene vlada. Zato su izvoznici i uvoznici spremni na krajnje mere ako smatraju da nas očekuje deficit ili nastavljanje rasta cena. U te mere spadaju akumulacija rezervi, panična kupovina i izvozna ograničenja. Drugim rečima, reakcija tržišnih igrača sposobna je da iznedri krizu kada nema nikakvih objektivnih pretpostavki za njen nastanak. Evo šta tim povodom kaže HSBC:

„Čak ako kriza sa pšenicom u Rusiji, kao i drugi nepovoljni faktori na lokalnom nivou, sami po sebi nisu dovoljni da bi se izazvala značajna globalna cenovna inflacija, nepovoljne političke mere kao odgovor ipak mogu dovesti do značajnog rasta cena. (...) Zato je izuzetno važno da se tokom narednih nedelja prati kakvu politiku u takvoj situaciji vode najveći svetski trgovci pšenice, a naročito njeni izvoznici i uvoznici, koje mogu podstaći na agresivne kupovine za osiguranje isporuka.“

Međutim, ma šta se dogodilo sa pšenicom tokom narednih nedelja, prehrambena roba i dalje je skupa ako je procenjumemo po standardima nedavne prošlosti. Po svemu sudeći, slična situacija će potrajati. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, kao i Prehrambena i poljoprivredna organizacija UN (FAO), objasnili su to u svom junskom izveštaju. Prema njihovoj prognozi, tokom narednih deset godina prosečna cena pšenice i furažno zrno u realnom izrazu biće za 15, pa i za 40 procenata viša (uzimajući uobzir inflaciju) od prosečnog nivoa u periodu od 1997. do 2006. godine. Realne cene biljnog ulja, kako se očekuje, porašće za više od 40 odsto, dok će cene mlečnih proizvoda u proseku biti više od 16 do 45 odsto.

Sve te cene razlikuju se od onog nivoa koji je beležen u vreme cenovnog buma 2007-2008. godine, ali će ipak prehrambena tržišta i dalje biti i ranjiva, i nepredvidiva, i podvrgnuta cenovnim kolebanjima koja nanose štetu. Evo još citata iz izveštaja OESR/FAO:

„Skok cena proizvodnje biljnih kultura, koji se približava rekordnim pokazateljima 2007-2008. godine, bio je uslovljen istovremenom pojavom faktora koji u svojoj sveukupnosti tome doprinose. Teško da će se nešto slično ponoviti u skorije vreme. Međutim, ako je istorija uopšte sposobna da nas nečem nauči, u budućnosti se ne mogu isključiti snažne oscilacije cena poljoprivrednih roba, kao što se ne mogu isključiti ni kratkoročne krize.“

Novi potrošači

Postavlja se pitanje: zašto onda cene ostaju tako visoke? Postoji ogroman broj strukturnih problema u sferi poljoprivrede koji su doprinosili stvaranju krhkijeg balansa između ponude i tražnje nego što je to bilo posle 70-ih godina. Što se tiče proizvodne strane, vidimo da se finansijska sredstva ne usmeravaju u razvoj poljoprivredne infrastrukture i tehnološka istraživanja, neophodna za povećanje prinosa. Što se tiče potrošača, pojavljuju se ti novi imućni Kinezi, Indusi i Brazilci, koji sada mogu da za sebe kupe više namirnica nego pre, i to se odnosi na različite vrste namirnica – na meso, na primer, što opet znači da je za ishranu stoke potrebno usmeravati više žitarica, umesto da se njima hrane ljudi. Kada tome dodate i tražnju biogoriva, kao rezultat dobijate visoke cene prehrambenih roba. Evo još citata iz izveštaja HSBC:

„Svetska poljoprivredna tržišta su tako suptilno izbalansirana u pogledu ponude i tražnje, da problemi na lokalnom nivou mogu imati ozbiljan uticaj na globalnu cenu određenih roba, koje je dotakla kriza, a potom se posledice toga prenose na ceo prehrambeni lanac. Rezultat je da su cene osnovnih proizvoda kao što su pšenica, pirinač, soja i svinjetina, rasle u skladu sa trendom otprilike od 2004. godine i, što je još važnije, tokom poslednjih godina one su postale izuzetno visoke. U tome nalaze svoj odraz strukturni faktori kao što je dugotrajno nedovoljno finansiranje razvoja poljoprivrednih tehnologija, drastičan rast tražnje na novim tržištima, degradacija okolne sredine, rastuća zavisnost od biogoriva i verovatno povećanje uticaja finansijskih tržišta, uključujući kolebanje menjačkih kurseva.“

Kako bismo mogli rešiti te probleme? Pomoću velike količine para i tokom dugog vremenskog perioda. Mnoge zemlje – od Indije do Senegala – svesne su te činjenice i sada usmeravaju više resursa u poljoprivredu. Međutim, potrebno je više investicija. O tome se jasno govori u izvešatju OESR/FAO:

„Stanovništvo zemljine kugle od 2009. do 2050. godine povećaće se za 2,3 milijarde ljudi i ceo taj priraštaj će biti u zemljama u razvoju. (...) Prema postojećim ocenama, da bi se prehranilo devet milijardi ljudi potrebno je povećanje za 70 procenata globalne proizvodnje prehrambenih namirnica u periodu do 2050. godine.

Proizvodnja u zemljama u razvoju trebalo bi da bude skoro udvostručena. (...) Prema podacima FAO, za održavanje potrebnog povećanja proizvodnje u zemljama u razvoju biće neophodno investirati u osnovne grane poljoprivrede, a takođe u neophodne sekundarne usluge (na primer, skladištenje i obrada) oko 209 milijardi dolara (u cenama za 2009. godinu) ili 83 milijarde dolara bez amortizacije, a najveći deo tih investicija treba da je iz privatnih izvora. Međutim, taj obim znači i povećanje za 50 odsto u poređenju sa savremenim nivoom, a u njega nisu uključene državne investicije, neophodne u oblastima kao što je izgradnja puteva, irigacija, električna struja i obrazovanje.“

Prehrambena kriza nam, možda, u ovom trenutku ne preti, ali, ako ne budemo ulagali više napora za povećanje proizvodnje prehrambenih roba, sa njom se možemo suočiti u budućnosti. Osim toga, nas će konstantno pratiti opasnost od drastičnog povećanja cena sa negativnim posledicama. Uživajte u ručku! Ako imate para da ga platite.

Izvor: Time, SAD

Prevod: Rajko Dosković

(Standard.rs)